Agresivno ponašanje kod dece predškolskog uzrasta
Agresivnost u vrtiću nije retka pojava- Često deca i jaslenog i vrtićkog uzrasta u grupi za vreme igre ili drugih aktivnosti ispolje neki oblik agresivnog ponašanja prema drugoj deci ili vaspitačima. Ipak, agresivno ponašanje u vrtiću ne može se poistovetiti sa vršnjačkim nasiljem koje je karakteristično za decu starijeg uzrasta. Da bi ponašanje bilo okarakterisano kao nasilno mora da postoji svest o tome da činimo voljno agresiju prema drugima. Sa decom u ranom uzrastu to nije slučaj.
Sve do druge godine života agresivno ponašanje kod dece smatra se delom urođenog načina odbrane ili načina na koji deca komuniciraju ili pokušavaju da zadovolje svoje određene potrebe. Deca uzrasta do dve godine, naročito ona koja imaju slabije razvijen govor, često emocije izražavaju ujedanjem, čupanjem, udaranjem. Na ovom uzrastu ovakvo ponašanje smatra se ponašanjem koje je uzrasnog karaktera.
Već posle druge godine prepoznaju se stvarni oblici agresivnog ponašanja. Nisu sva deca agresivna, već to zavisi od osobina ličnosti, temperamenta, razvijenosti govora, osećanja prihvatanja u grupi, samopouzdanja, ali i od naučenog modela ponašanja u kući, posebno kad je u pitanju rešavanje konflikata. Otimanje oko igračaka, guranje u redu za igru, udaranje, čupanje, šutiranje češća su kod dece koja su egocentrična i koja veruju da im pripada sve sada i odmah.
Uloga vaspitača u vrtiću na preveniranju agresivnog ponašanja kod dece je velika. Zato vaspitač treba dobro da upozna svako dete, da uoči koje situacije mogu da budu „okidači“ za agresivno ponašanje deteta. To nije uvek lako jer izvori frustacije mogu da budu različiti. Deca nekada odreaguju odjednom i nekada vaspitači ne uspevaju na vreme da prepoznaju da će agresivno ponašanje desiti. Svako takvo ponašanje se analizira radi utvrđivanja uzroka i primene strategija za rešavanje nasilnih situacija.
Deca u vrtiću uče kako da jasno izražavaju svoje potrebe, da agresivno ponašanje zamene razgovorom i dogovorom, da produže pažnju, da odlože svoje potrebe. Učenjem odlaganja sopstvenih potreba deca uče da postoje i potrebe drugih i da ih uvaže.. To je jedna od efikasnih i primenjivanih strategija za suzbijanje agresivnog ponašanja kod dece.
Osim primena različitih strategija i sprovođenja preventivnih aktivnosti vaspitač u grupi deci jasno treba da predoči da agresivno ponašanje nije dozvoljeno ni prihvatljivo. U slučaju iskazanog agresivnog ponašanja vaspitač jasno treba da odreaguje tako da deca razumeju gde se postavlja granica. Svako neblagovremeno ili neadekvatno reagovanje može da bude stimulans za ponavljanje nasilja. Vaspitač ne treba da bude strog, ljut, namrgođen, ali ni nejasan već da verbalnim, jasnim izrazom detetu objasni da takvo ponašanje smeta drugoj deci i da se ne sme činiti. Uloga vaspitača nije da bude sudija i da procenjuje ko je koga prvi udario i ko je veći krivac već da smiri grupu i da sa decom podstakne razgovor o onome šta se dogodilo, šta nije bilo dobro, šta je moglo bolje i drugačije. U takvim situacijama važno je akcenat individualnog prebaciti na grupu da bi se sva deca podsetila pravila ponašanja koja su u grupi uspostavljena , uspostaviti i druga ako je to potrebno. Zato je važno da deca samostalno kreiraju pravila ponašanja u grupi . Tako se jača kohezija grupe, uči se nenasilnom rešavanju konfliktnih situacija ali i izbegava da dete koje je počinilo nasilje bude etiketirano kao „osuđenik“, već je i ono neko ko uči i prihvata načine poželjnog i prihvatljivog ponašanja.
Naravno da niko ne treba da trpi ničije agresivno ponašanje, zato je uloga zaposlenih u vaspitno-obrazovnom radu velika i u radu sa onima koji trpe i sa onima koji su počinili nasilje. U tom procesu roditelji su nam značajni partneri. Svako učenje deteta da na nasilje odgovori nasiljem nije rešenje jer ono samo podstiče konflikte, a kod dece utire put da izraste u „malog kabadahiju“. Decu treba učiti da se adekvatno suprotstave, da se isprave, glasno pozovu vaspitača ako se agresivno ponašanje dešava, da viknu, vrisnu, lupe nogom o pod.
Deca predškoslkog uzrasta u vrtiću se tek uče raznim socijalnim veštitama, pa i komunikaciji kao jednom njenom obliku. Negovanje tolencije, pomirenja, poštovanja, dijaloga, međusobnog uvažavanja, zajedništva, drugarstva, osećanja pripadanja, empatija nisu potrebni samo u vrtiću već predstavljaju životne i kulturološke vrednosti koje nas čine LJUDIMA.
Slavica Saveljić, sociolog
